Gavran – alternativna književnost

Preuzeto sa: Portal Mladi

Autor teksta: Tamara Maksimović

„Nije stvar u tome koliko knjiga košta. Stvar je u tome koliko tebe košta da je ne pročitaš.“ – rekao je motivacioni govornik Džon Ron. Današnji razvoj tehnologije markerom podebljava zabrinjavajuću činjenicu da je facebook čitaniji od knjiga. Strepnja i iščekivanje lajkova i komentara baca u senku onaj drugi svet koji nude knjige. Ovo zvuči veoma depresivno, ali da stvari ne budu baš crne, već više sive, pobrinula se aktivna grupa ljudi kojoj je miris knjiga draži od klika miša.

„Klub knjige i umetnosti – Gavran je nevladina, neprofitna organizacija sa sedištem u Smederevu koja se bavi razvojem i promovisanjem kulture i umetnosti kroz prevodilački, istraživački i izdavački rad. Rad kluba Gavran je prevashodno usredsređen na poznata, manje poznata i (gotovo) nepoznata dela angloameričke književnosti 18. i 19. veka koja dosad nisu bila prevođena na srpski jezik, kao i dela čiji su postojeći prevodi na srpski jezik zastareli i neadekvatni (u pogledu književnog kvaliteta prevoda, pratećih informacija i kritičkog aparata). Naš osnovni cilj je da, kroz izdavačku delatnost, ponudimo srpskoj čitalačkoj publici kvalitetne prevode ovih književnih dela i na taj način popunimo praznine u tradiciji prevodne književnosti na srpskom jeziku.“ 

Ovako sebe predstavlja mala grupa entuzijasta koja je ušla u opasnu bitku za čitalački milje. Razgovarali smo sa Milenom Dasukidis, osnivačem Kluba knjige i umetnosti – Gavran, sa željom da nas upozna sa radom ove organizacije i načinom na koji njeni članovi planiraju da ostvare svoje ciljeve.

Milena, reci nam za početak čime se baviš i otkad datira tvoja ljubav prema knjigama.

Po zvanju sam filolog opšte književnosti i teorije književnosti, ali kako za to zvanje u ovoj zemlji ne postoji zanimanje, zaposlenje mi je obezbedila druga stvar u kojoj sam dobra, a to je prevođenje. Već godinama radim kao prevodilac tehničke dokumentacije.

Ljubav prema knjigama potiče verovatno još iz vremena kad sam naučila da čitam, pre nekih frtalj veka. Potičem iz porodice u kojoj se uvek mnogo čitalo, tako da nije veliko iznenađenje što sam razvila naklonost prema književnosti i pisanoj reči uopšte, i naposletku se i opredelila da se time bavim.

Kako si došla na ovu ideju, šta se to prelomilo u tebi da kreneš u ostvarivanje ovog projekta?

Ideja o nečemu ovakvom je postojala mnogo pre formiranja kluba Gavran. Pre nekoliko godina sam shvatila da me je zaokupljenost poslom previše udaljila od onoga za šta sam se zapravo školovala, a to je književnost. Zato sam počela u slobodno vreme da se bavim književnim prevodom, više za sebe, bez nekog jasnog cilja. Kad je došlo vreme da se razmišlja o objavljivanju i kad je postalo neophodno da taj toliki, i neretko mukotrpni, rad dobije neku formu i da se na ozbiljan način predstavi, uvidela sam da mi se postojeće stanje u našem izdavaštvu uopšte ne dopada jer podrazumeva previše posrednika i usputnih stanica na putu knjige od autora/prevodioca do čitaoca. Takođe, podrazumeva da se veliki deo posla poveri instancama koje mnogo koštaju, a kao što smo više puta imali prilike da vidimo, ne obavljaju taj posao uvek ozbiljno i profesionalno. S obzirom na to da sam ja sama vrlo ozbiljno pristupila prevođenju književnosti, smatrala sam da sa pravom očekujem da i čitav proces „proizvodnje“ knjige bude makar toliko ozbiljan, a dostupne opcije mi nisu ulivale poverenje u tom pogledu. Zato sam počela da se rukovodim načelom: ako želiš da se išta uradi kako treba – uradi ga sam. Rešila sam da preuzmem sve u svoje ruke i da uz nekoliko bliskih saradnika napravim nešto zaista vredno. Tako je nastao Gavran.

Da li je početak bio težak?

Zapravo, početak je još uvek težak, jer smo još na početku. Stvari se odvijaju veoma sporo, što je sasvim razumljivo uzevši u obzir činjenicu da sve što trenutno radimo – radimo iz najčistijeg entuzijazma i bez ikakve materijalne nadoknade. Ali u tome se rukovodimo jednom narodnom krilaticom: što je brzo, to je i kuso. Da bi se išta uradilo kvalitetno – potrebno je vreme. To kako smo mi zamislili da Gavran treba da funkcioniše upravo je suprotno savremenim ustaljenim postulatima poslovanja koji podrazumevaju da je sve instant, da se sve brzo radi, brzo prodaje, brzo konzumira (i u što većim količinama) i, nažalost, brzo zaboravlja. Baš nasuprot, mi želimo da stvorimo nešto što će dugo trajati, a to nas dovodi do još jedne izreke: Rim nije sagrađen za jedan dan. U tom smislu, ovakav početak u opisanim uslovima je vrlo težak, ali znali smo da će biti tako i zato uživamo u svakom sitnom koraku koji napravimo. Evo još jedne izreke, baš danas pročitah nešto što je Marko Aurelije napisao: „Sve što se nađe na putu – postaje deo puta“.

Kakve su povratne informacije auditorijuma, uzevši u obzir da ste vi neprofitna organizacija?

Svi koji su nam se dosad javili u okviru za sada male, ali nezanemarljive zajednice na Facebook-u, izražavali su se vrlo pozitivno i veoma su zainteresovani za knjigu koju spremamo. Budući da otpočetka negujemo otvorenu i direktnu komunikaciju sa publikom, od prvih najava aktivnosti kluba dobijamo pozitivne i ohrabrujuće komentare, kako u poštansko sanduče na našem zvaničnom veb sajtu, tako i na Facebook stranici koja je već stasala u zajednicu od preko 300 ljubitelja književnosti koji svakodnevno prate naše aktivnosti i željno čekaju naše prvo izdanje. Svesni smo da oblast kojom se trenutno bavimo, a to su manje poznata dela angloameričke književnosti 18. i 19. veka, ne može da računa na trenutnu popularnost kod šire publike. Zato nama i nije cilj da „kupujemo“ publiku svim sredstvima i na svaki način, već da pružimo čitaocima štivo u kojem će uživati, iz kojeg će sigurno nešto naučiti i koje će, naravno, biti dobro i kvalitetno prevedeno, kao što se to nekad radilo.

Što se tiče našeg statusa kao neprofitne organizacije, nadamo se da će publika uvideti da je to veoma važan aspekt našeg rada – da je ovo nešto od čega se niko od nas neće obogatiti niti to očekuje, nego da to radimo zato što zaista želimo da nešto lepo poklonimo toj publici i svom jeziku. Međutim, radili profitno ili neprofitno – za sve je potreban novac, a mi ćemo ga obezbediti samo ako se naše knjige budu našle na tržištu i ako se budu čitale. U tom smislu će podrška publike biti od presudnog značaja. Dakle, čitajte naše knjige, uživajte u njima, komentarišite ih, šaljite nam predloge, preporučujte ih, šerujte i lajkujte – tako ćete nam najviše pomoći.

Reci nam nešto o vašem prvom izdanju, zbirci priča „Kralj u žutom“.

Nakon brojnih nepredvidivih poteškoća, knjiga će se uskoro pojaviti u pretplati, a brzo nakon toga i u prodaji, o čemu ćemo objaviti detaljnije informacije na svom sajtu, Facebook stranici i Twitter-u.

Zainteresovani čitaoci će moći da kupe knjigu kao prenumeranti, a to znači da će direktno učestvovati u objavljivanju knjige i da će imati privilegiju da je dobiju prvi, i to na kućnu adresu. Nakon toga, knjiga će biti dostupna u prodaji preko našeg sajta i kod određenih distributera, o čemu ćemo takođe naknadno objaviti tačne informacije.

Zbirka „Kralj u žutom“ sadrži deset priča, na njoj je radilo troje prevodilaca, lektor i dizajner čije je delo upečatljiva naslovna stranica koju je publika već imala prilike da vidi. Svi koji su radili na ovoj knjizi članovi su kluba Gavran i sa nestrpljenjem očekuju da osete miris sveže štampe.

Kakvo je tvoje mišljenje u vezi sa velikim izdavačkim kućama i opštom potrebom tržišta da se „otkupljuju“ većinski bestseleri?

To je tema o kojoj se mnogo i često govorilo, i još se govori, kad god se pokrene pitanje kulture u našoj zemlji, i naročito kad se približi Sajam knjiga. Ja više ne znam šta bih rekla na tu temu. Meni se čini da veliki izdavači jednostavno rade ono što moraju, služeći se svim sredstvima koja su im na raspolaganju, da bi obezbedili sebi opstanak. Gotovo sva izdavačka preduzeća u našoj zemlji danas su privatna i moraju da se povinuju zakonima poslovanja – dakle, zakonima koje diktiraju tržište i ekonomija, a ne kultura i bibliofilija.

To što ima mnogo bestselera nije ništa novo, niti je specifično za nas. Njih je uvek bilo, i u 18. i 19. veku, pa nisu sprečili ni zaustavili dalji tok umetničke književnosti. I sam Čejmbers, autor „Kralja u žutom“, nije živeo od te knjige, nego od pisanja bestselera. To samo po sebi nije nužno loša stvar. Loše je to što se u Srbiji generalno vrlo malo ulaže u kulturu, pa ni ona ni potreba za njom nisu sasvim vidljive. Ali to ne znači da kulture nema.

Što se tiče naše male uloge u toj baladi, jedan deo neprijatnih stvari koje su sastavni deo izdavaštva zakačiće i nas. Sa druge strane, s obzirom na to da ne želimo (niti možemo) da ostvarujemo veliki profit, već samo onoliko koliko će nam biti potrebno za kakvu-takvu samoodrživost naših projekata, nećemo praviti kompromise u tom smislu.

Kakvi su planovi za budućnost?

Planovi su nam vrlo ambiciozni. Za sada imamo još dve knjige u pripremi. Jedna od njih bi trebalo da se pojavi već tokom ove godine. Knjiga je spremna za štampu, ali ne želim da dajem bilo kakve konkretne prognoze. Naravno, najveći i bezmalo jedini problem je finansijske prirode. Pošto smo mi neprofitna organizacija, moraćemo da se oslanjamo na donacije i poklone, svesni koliko je to u sadašnjem trenutku teško i neizvesno. Zato nam ostaje da radimo jedino što možemo: da obavljamo svoj posao najkvalitetnije i najbolje što umemo kako bismo zavredili pažnju i pomoć onih koji mogu da nam ih pruže.

 

Ako se i vama sviđa ovaj projekat, podržite ga i pratite na Facebook stranici.

Naravno, postoji i zvanični sajt za malo više informacija Gavran

Knjiga nije roba – nedeljnik Naše novine

Preuzeto sa: Naše novine

Autor teksta: Anika Živanović

Knjiga nije roba

SMEDEREVSKO UDRUŽENJE GAVRAN PREDSTAVILO PRVO IZDANJE 

Članice kluba „Gavran“ predstavile roman „Kralj u žutom“ – prvo izdanje i takođe prvi prevod tog dela Roberta Vilijema Čejmbersa na srpski jezik

Smederevsko udruženje „Gavran“ osnovano je prevashodno sa idejom da se bavi prevodilačkim i istraživačkim radom. Ideja vodilja mladog tima koji, mahom čine diplomirani filolozi, bila je da, znanja stečena obrazovanjem na katedri za Opštu književnost i ostalim humanističkim naukama, upotrebe na praktičan način:

– Želeli smo da srpskoj čitalačkoj publici, ponudimo vrlo kvalitetne prevode dela, prvenstveno iz opusa anglosaksonske književnosti, sa naglaskom na knjigama koje do sada nisu nikada bile prevođene na srpski. Međutim, prvobitna ideja da se posvetimo kreativnim prevodilačkim radom, ubrzo je proširena na izdavaštvo jer smo shvatili da je to neophodno s obzirom na opšte stanje u toj delatnosti koja je širom sveta postala industrija i ništa više – smatra Milena Dasukidis, osnivač „Gavrana“ 

Shvativši da ne žele da se povinuju konceptu izdavaštva u kome je knjiga, tek komercijalna roba kao i svaka druga, mlade smederevske su odlučile da se, kada već urade ono najvažnije - dobar prevod, angažuju i na objavljivanju čime se ostvaruje potpuna kontrola nad procesom stvaranja tih knjiga: 

– Shvatili smo da ne želimo da se povinujemo nekim pravilima koja ta industrija i tržište nalažu, proširili smo osnovnu ideju, formirali se i kao izdavač. Ne želimo da nas neko uslovljava i da zbog nekih tržišnih pravila poput marketinga,  moramo da pravimo kompromis na štetu kvaliteta i načina na koji mi smatramo da bi trebalo raditi – kaže Aleksandra Rajković

U fokusu interesovanja članova Gavrana je starija književnost, iz perioda 18. i 19. Veka, koja je iz raznih razloga ostala na marginama istorije. Reč je o gotskim romanima, delima mračnije tematske orjentacije, a osim dva koja su postala klasici poput „Frankenštajna“ Meri Šeli i „Drakule“ Brema Stokera, napisano je još mnogo žanrovski sličnih knjiga koje do nas sticajem okolnosti nisu došle.  Prva knjiga koju je Gavran objavio je prevod romana „Kralj u žutom“, Roberta Vilijama Čejmbersa na čiju je popularnost uticala i TV serija „Pravi detektiv“ nastala po motivima iz tog dela. O Čejmbersovom delu se može govoriti u okviru estetike fatalnog jer  „Kralj u žutom“ za motiv ima ukletu knjigu, koja čitaocu donosi ludilo, smrt, uvide „sa one strane“ razuma:

– U vreme nastanka knjige, taj centralni motiv uopšte nije bio nepoznat u književnosti. Taj koncept knjige u knjizi je takođe već bio viđen. Ovde imamo doživljaj knjige kao estetskog predmeta koji osim ideja koje sadrži, postaje bezmalo magijski predmet, nešto što je u stanju da čitaoca dovede do ludila. Ono što jeste novo u „Kralju u žutom“ jeste atmosfera i način na koji pisac taj motiv obrađuje i stavlja u narativ, jer se bavi savremenim trenutkom, a ne legendarnom prošlošću, on govori o svom okruženju, modifikovano nam priča o nekoj drami koja kruži Evropom i nosi propast. Ta kob koju knjiga nosi nije do kraja definisana, mi ne znamo šta to tačno u fiktivnoj drami „Kralj u žutom“ tera u ludilo, samo znamo da je ta knjiga do te mere estetski savršena, umetnički izbrušena, da su istine koje ona sadrži, na taj način uobličene da ta užasna lepota tera čoveka u ludilo – ističu Milena i Aleksandra preporučujući knjigu. Iako je od objavljivanja „Kralja u žutom“ prošlo svega četiri meseca, članovi „Gavrana“ već privode kraju posao oko objavljivanja drugog naslova – prevoda poeme „Grob“  Roberta Blera. Za ovu priliku, biće odštampana replika najlepšeg izdanja te knjige, sa kopijama dvanaest otisaka prema akvarelima Vilijema Blejka koji su krasili originalno, luksuzno izdanje iz 1808. godine.

Gavran u Novom magazinu

Preuzeto iz Novog magazina od 16. 10. 2014.

 

novi-magazin

Gavran na portalu Anglozine

Preuzeto sa: Anglozine

O STRAVI, PREVOĐENJU I ČITANJU: KLUB KNJIGE I UMETNOSTI GAVRAN

Autor teksta: Andrea Gomboš

Prošle godine srpskoj čitalačkoj publici po prvi put je predstavljen prevod „Kralja u žutom“ Roberta V. Čejmbersa, u izdanju Gavrana, mladog kluba knjige i umetnosti iz Smedereva, koji je obradovao mnoge ljubitelje žanra strave i užasa, kao i one koje će to tek da postanu. Već svojim prvim izdanjem, Gavran je pokazao kako se pristupa jednom prevodilačkom i izdavačkom projektu, nametnuvši se kao ozbiljan, kreativan, talentovan i mlad tim čija buduća izdanja s nestrpljenem mnogi očekuju. Nedavno su obelodanili i svoj ovogodišnji naslov, prevod poeme „Grob“ Roberta Blera, koje će uskoro ugledati svetlost na policama knjižara. Anglozine je imao priliku da porazgovara sa Aleksandrom Rajković i Milenom Dasukidis o književnosti, prevođenju, i naravno Pou.

promocija

Kada i kako nastaje Gavran? Ko su Gavranovi članovi? 

Aleksandra: Situacija u izdavaštvu kod nas nije sjajna. Knjiga se sve više tretira kao proizvod. Izdavaštvo je prestalo da bude zanat i postalo industrija. U takvom sistemu postalo je neophodno praviti kompromise sa onim što je najvažnije, a to je kvalitet prevoda i samog izdanja, jer tako nalažu zakoni tržišta.Takođe, neka dela nikada neće biti objavljena jer se ne smatraju dovoljno „komercijalnim“. Iz iskustava koja smo imali sa nekim domaćim izdavačima zaključili smo da to nije način na koji želimo da radimo. Mi smatramo da knjiga zaslužuje više poštovanja i bolji tretman. Ne želimo da nas uslovljava tržište. Ne želimo da pravimo kompromise. Tako nastaje Gavran: iz naše želje da ono što umemo da radimo – radimo onako kako smatramo da treba, da se svakom izdanju posveti pažnja kakvu zaslužuje. Članovi Gavrana su mladi ljudi koji su obrazovani i stručni u svojim oblastima – prevodioci i teoretičari književnosti, lektori, dizajneri… Na ovaj način želimo da svoja teorijska i praktična znanja upotrebimo da čitalačkoj publici predstavimo neka dela za koja smatramo da su nepravedno zanemarena, na način na koji ona to zaslužuju.

Zašto baš Gavran, naziremo li možda neki uticaj Edgara Poa? 

Milena: Naravno. Poov Gavran je uspeo da se izdigne do nivoa tolike prepoznatljivosti, i da se tako elegantno infiltrira u popularnu kulturu, da je postao više od „oreola besmrtnosti“ za svog autora – postao je amblem celokupne „mračne književnosti“, ali i književnosti uopšte u smislu nečega što predstavlja znanje, čuva to znanje i traje zauvek. Gavran je ljudima uvek bio fascinantan – otuda tolika prisutnost ove ptice u mnogim mitologijama i tradicijama – i gotovo svuda se vezuje za iste predstave: loš predznak, smrt, veza sa onim svetom i tako dalje. To je ptica koju je sama priroda obdarila neobičnom, zastrašujućom lepotom i isto toliko neobičnom i zastrašujućom inteligencijom. Međutim, u Poovoj prelepoj pesmi su svi ovi motivi i osobine dobili umetničko uobličenje, i samim tim je pojam Gavrana postao zdenac koji se neprekidno dopunjava novim značenjima. A sva ta značenja i dalje orbitiraju oko ideje lepe reči koja prenosi znanje o mnogim stvarima, pa i onim strašnim – to je upravo ono što književna umetnost jeste. Recimo da smo tu pronašli vezu i razlog da se identifikujemo sa idejama koje pomisao na ovu pticu pobuđuje, u obliku u kom je Po ovekovečio Gavrana.

Zašto ste se odlučili za prevođenje i izdavanje upravo „Kralja u žutom“? 

Aleksandra: Svi mi stalno istražujemo i iščitavamo dela koja bi mogla da budu zanimljiva za predstavljanje našoj publici, tako da u svakom trenutku imamo nešto kao spisak potencijalnih budućih izdanja. Tako smo u jednom trenutku naišli i na „Kralja u žutom“, pročitali ga i veoma nam se dopao, pa smo ga stavili na spisak. Tada je izašla serija „Pravi detektiv“ koja svoj zaplet temelji na nekim motivima preuzetim iz ove zbirke priča. Time je pažnja javnosti skrenuta na ovu, dotada pomalo zaboravljenu knjigu. Smatrali smo da je to pravi trenutak da joj se posvetimo i tako ljudima pružimo mogućnost da je pročitaju na svom jeziku. Istovremeno, to što je za nju postojalo interesovanje publike pružilo nam je mogućnost da već prvim izdanjem dopremo do nešto šireg kruga čitalaca i predstavimo im svoj rad. Treba, međutim, naglasiti da serija nije ekranizacija knjige niti je „Kralj u žutom“ ključ za tumačenje „Pravog detektiva“; on ima svoju sopstvenu umetničku vrednost i svakako zaslužuje da ga pročitaju i oni koji nisu gledali seriju. Motiv knjige u knjizi, uklete knjige koja čitaoce tera u ludilo ili smrt, sam po sebi je intrigantan, a Čejmbers u obradi tog motiva spaja tradiciju 19. veka i samih početaka horora sa onim što je horor u 20. veku, u svom najsavremenijem i najpopularnijem obliku, ili, kao što neko reče, „’Kralj u žutom’ predstavlja most između Edgara Alana Poa i Stivena Kinga.“

Kako je tekao sam proces prevođenja, lektorisanja i priređivanja? 

Milena: Dugo i mukotrpno. Pošto je „Kralj u žutom“ zbirka od deset priča, nas troje – Aleksandra, Mihajlo i ja – podelili smo tekst manje-više „na ravne časti“ kako bismo bili ekonomičniji. Kad je prva verzija bila gotova, unakrsno smo čitali prevode i doterivali ih još malo pre lekture. Potom je naša lektorka dvaput prešla ceo tekst, a između njena dva čitanja mi smo dodatno radili na samom prevodu. Nisam više sigurna, ali rekla bih da je čitava knjiga prošla kroz najmanje još dva čitanja pre nego što je otišla na prelom, dok smo u gotovom prelomu proveravali neke stvari namenski. Sve u svemu, možemo slobodno da kažemo da se na tekstu ove knjige radilo zaista mnogo i ozbiljno, i rezultati toga su vidljivi. Veoma smo zadovoljni oblikom koji je „Kralj u žutom“ na kraju dobio i sa sigurnošću možemo da kažemo da će svako naše naredno izdanje imati isti tretman.

Sa kakvim ste se poteškoćama susretali tokom prevođenja? 

Milena: Prevođenje bilo kog starijeg teksta uvek je izazovno jer prevod mora da bude usklađen sa vremenom nastanka teksta. U ovom slučaju, to je predstavljalo putovanje sto dvadeset godina unazad, što sâmo po sebi nije bilo toliko problematično s obzirom na to da se radi o engleskom jeziku sa kojim smo upoznati gotovo kao sa maternjim. Naravno, ne radi se samo o poznavanju gramatike i leksike stranog jezika, važno je poznavati i istorijski, društveni, književni i kulturološki kontekst kom tekst pripada. Međutim, ono što jeste bilo problematično bila je transkripcija imena i naziva sa drugih stranih jezika. Niko od nas nije studirao npr. francuski pa nismo znali da li postoje transkripcioni rečnici za francuski – to je nešto za šta ćemo se ubuduće bolje pripremiti. Zatim, morali smo da prevodimo jedan deo stihova sa istog tog francuskog, a u jednoj priči je bilo mnogo pojmova i termina na oksitanskom jeziku, što je bilo zabavno prevoditi, ali i vrlo teško. Zbirka obiluje vojnom i nautičkom terminologijom iz 19. veka, što je zahtevalo dane i nedelje istraživanja. Znali smo da za neke stihove koji su citirani u „Kralju u žutom“ već postoje sjajni prevodi na srpski, ali smo se pošteno pomučili dok smo ih pronašli. Ima toga još, ali sve te teškoće su sastavni deo i draž prevodilačkog rada.

Nedavno ste svojim pratiocima otkrili i svoje sledeće izdanje: koji su presudni faktori prilikom izbora prevodilačkih projekata? 

Aleksandra: Naša osnovna ideja je da ljudima predstavimo knjige koje do sada nisu imali prilike da čitaju u prevodu na srpski, ili čiji su prevodi zastareli ili neadekvatni, a koje bi mogle da im budu zanimljive i poseduju književnu vrednost. Želimo da se bavimo delima koja su možda već pomalo zaboravljena, a zaslužuju da se iz tog zaborava izvuku i na pravi način iznesu pred publiku, u dobrom prevodu, sa pratećim tekstovima, bez štamparskih i ostalih grešaka i u vizuelno lepom obliku. Naravno, najvažnije od svega je da su ta dela zanimljiva nama samima.

Prevođenje poezije je znatno teže od prevođenja proze: koliko je Grob bio izazov? 

Milena: „Grob“ je bio izazovan pre svega zato što je pisan na sada već odavno zastarelom idiomu. Olakšavajuća okolnost je to što je napisan u blankversu – tradicionalnom engleskom deseteračkom stihu bez rime. Prevođenje je zahtevalo beskrajna istraživanja, ne nužno vezana samo za pesmu i njenog autora; bilo je potrebno raspoznati na primer da li pesnička slika u nekom stihu može da se pripiše individualnom stilu autora, ili je posredi neka fraza, referenca ili izraz koji su u njegovo vreme postojali, koristili se i bili opštepoznati. I naravno uvek je prisutan problem što u engleskom jeziku postoji mnogo kratkih reči, jednosložnih i dvosložnih, tako da jedan stih originalnog teksta ima mnogo više sadržaja nego što je moguće preneti u jedan stih na srpskom jeziku. To je žrtva sa kojom očigledno, teška srca, mora da se pomiri svako ko želi da prevodi poeziju. Naše izdanje „Groba“ je dvojezično, sadrži i originalni tekst i naš prevod, pa će čitaoci moći da uporede jedno i drugo i da i sami vide koliko smo se mi u tome snašli.

trakice

Ostajete li pri istom žanru i u budućnosti? 

Aleksandra: Za sada se bavimo uglavnom gotskom i horor književnošću, odnosno književnošću sa gotskim i horor motivima, iz 18. i 19. veka, sa engleskog govornog područja na kom je i nastala. Ona je kod nas bila donekle zanemarena i nema mnogo, a pogotovo nema mnogo kvalitetnih prevoda. To, doduše, ne treba previše da čudi, jer su i u svetskim okvirima ovi žanrovi uvek ostajali na marginama, između ostalog i zato što su ih brzo zasenili veliki književni pravci koji su usledili. S druge strane, ta dela predstavljaju važan segment istorije književnosti; ona povezuju romantizam, jedan veliki i značajan ne samo književni pravac, već pokret ljudske misli, sa onim što mu je prethodilo, periodom klasicizma i neoklasicizma. Ona u tom smislu mogu da budu zanimljiva ne samo širokoj publici već i onima koji se ozbiljnije bave proučavanjem književnosti. Zbog svega toga, kada u nekom trenutku budemo proširili svoje žanrovsko opredeljenje, sigurno nećemo potpuno odustati od ove vrste književnosti, jer ima toliko toga što zaslužuje da se prevede i objavi.

Postoji li u Srbiji čitalačka publika koja je zainteresovana za romane koji ne spadaju u „kupoholičarka“ kategoriju? 

Milena: I te kako postoji. Mi smo u celu ovu avanturu i krenuli sa stanovišta koje podrazumeva da ne potcenjujemo srpsku čitalačku publiku, a sve što se dogodilo otkako se „Kralj u žutom“ pojavio potvrđuje takav stav. Istina je da i tu publiku treba ponekad „povući za rukav“, ali to je sasvim u redu jer znači da je čitav taj industrijsko-marketinški pristup izdavaštvu obišao ceo krug i polako se vraća na preporuku od usta do usta – makar kad govorimo o stvarnoj književnosti, kog god žanra i stepena umetničke uspelosti. Dakle, to što sad imamo ogromne lance knjižara koji izgledaju kao supermarketi ne znači da čitaoce ne zanima ono što imaju da ponude mali izdavači i manje transparentne knjižare, samo im treba malo energičnije skrenuti pažnju na to; baš kao i sa filmovima ili muzikom.

Šta čitaju članovi Gavranovog tima? 

Aleksandra: Pošto članovi Gavrana vole knjige i književnost, svi stalno i mnogo čitamo, najrazličitiju literaturu, od klasika svetske književnosti, poznatih i manje poznatih, do savremenih autora i književno-teorijskih dela. Moglo bi se reći – čitamo sve što nam dođe pod ruku!

Naravno, gotska i horor proza, poezija i esejistika imaju posebno mesto na našim policama.

 

Gavran u emisiji Pogled iz svemirskog broda Radija 202

Predstavljanje Kluba Gavran i izdanja „Kralj u žutom” i „Grob” u emisiji Pogled iz svemirskog broda Radija 202

Potkategorije