Jedna američka pesma na čije je stvaranje Grob nesumnjivo uticao pruža slab oslonac De Marovoj tvrdnji. Ta pesma je Tanatopsis (1817) Vilijama Kalena Brajanta. No, pre nego što istaknemo koliko Brajant duguje Bleru, bilo bi korisno da damo istorijski kontekst za takvo razmišljanje kratkim osvrtom na rana izdanja Groba u Americi.

Grob se u Britanskoj Americi prvi put pojavio 1753. godine, samo deset godina pošto je londonska štamparija Meri Kuper nezapaženo objavila prvo izdanje. „Četvrto izdanje“ je objavljeno u Njujorku pod oznakom Hjua Gejna, možda i najpoznatijeg štampara iz kolonija. Džordž Votson Kol primećuje da je Grob „jedna od prvih knjiga“ iz Gejnove štamparske prese, „najplodnije prese svog vremena u Njujorku“.4 Gejn je iste godine izdao i reprint ove pesme. Prošlo je, međutim, skoro dvadeset godina pre nego što se 1772. sledeće američko izdanje Groba pojavilo u Bostonu. Reklo bi se da se istorija objavljivanja Groba u Engleskoj ponovila i u kolonijama – dva izdanja iste godine, a zatim tri decenije gotovo potpune zanemarenosti, da bi se interesovanje obnovilo tek pred kraj veka. Sve u svemu, Grob je doživeo najmanje jedanaest američkih izdanja pre 1800. godine – u Njujorku, Bostonu, Filadelfiji i Nju Džerziju.5

Dokaz da se Grob čitao i van ovih gradova na istoku nalazimo, pomalo ironično, u putničkom dnevniku Roberta Hantera, mladog londonskog trgovca koji je tokom 1785–86. godine putovao od Kvebeka do Severne Karoline. Tokom posete rođaku Arčibaldu Makolu, u Tapahanoku (Virdžinija) na Božić 1785, zapisao je sledeće:

Uveče mi je Kejt [Makolova ćerka] pročitala Blerovu pesmu o grobu. Zajedno smo popili čaj, a kasnije smo se zabavljali čitajući jedno drugom i razgovarajući.6

Posle 1800. Grob se pojavljuje u manjim gradovima, pa čak i u udaljenim delovima zemlje. Recimo, 1809. i 1816. su se neki primerci mogli naći i u Konkordu (Nju Hempšir). Po jedno izdanje je objavljeno 1815. u Nju Ipsviču (Nju Hempšir) i 1819. u Holovelu (Mejn). Grob je stigao čak do zapadne granice, što se može zaključiti po izdanju iz Leksingtona (Kentaki) iz 1814. godine.7

Sudeći po sećanjima sačuvanim u njegovoj autobiografiji, otprilike u to vreme (oko 1811) Brajant se prvi put sreo sa Grobom. Utisak koji su Blerovi redovi ostavili na bolešljivog mladog pesnika teško da se može preceniti:

U to vreme, sećam se, čitao sam tu izuzetnu pesmu, Blerov Grob, i sa velikim zadovoljstvom se zadržavao na njenim boljim delovima. Imao sam priliku da je uporedim sa drugom pesmom srodne tematike, takođe u blankversu, pesmom Smrt biskupa Porteusa, i da primetim koliko stih mračnog škotskog sveštenika prevazilazi, originalnošću misli i živošću izraza, onu engleskog prelata.8

Albert F. Maklin Mlađi je u kritičkoj studiji Vilijam Kalen Brajant pokazao kako je Brajant nakalemio neke od Blerovih originalnih i snažnih redova na stablo svoje jednako uzbudljive – iako možda manje tradicionalne – pesme:

Sa velikom verovatnošću se može pretpostaviti da je jedan od tih Blerovih „boljih delova“ upravo – „Šta je ovaj svet, šta?/ Šta do prostranog, neograđenog groblja,/ Pokrivenog trulim ostacima smrti…“ Brajant u Tanatopsisu spominje zemlju kao „moćnu grobnicu“, kako bi opisao brda, more i ostale slikovite delove prirode kao „sve same dostojanstvene dekoracije/ velike grobnice čoveka.“9

Ne verujem da je još neki američki pesnik pored mladog Brajanta gajio tako duboke simpatije prema sumornim tonovima Groba, ali su ga se još i Emerson i Po usput dotakli. Ne iznenađuje otkriće da, dok Emerson nije preterano mario za tu pesmu, izgleda da ju je Po znao napamet. Emerson je zabeležio svoje prvo čitanje Groba sa trinaest godina, u pismu Edvardu Blisu Emersonu od 10. novembra 1816:

Sinoć sam pročitao Grob, pesmu Roberta Blera koju mi je Vilijam kupio. To je kratka, ozbiljna pesma u blankversu, i vrlo je cenjena, ali je na jednom mestu čak i nepažljivi R. V. E. uspeo da pronađe krupnu grešku. To je jedno poređenje za koje smatram da predstavlja veliki pad; posle uzvišenosti sa kojom je prethodno govorio o telu on kaže – „Kao odbačeni, ispražnjeni krčag.“10

Pisac Gavrana je imao više razumevanja. Iako primamljivo, nagađanje koliko Po duguje Grobu za gotske ukrase u svojim pričama i pesmama sasvim je uzaludno. U svakom slučaju, svestan sam da se u Poovom pisanju ne mogu naći doslovni odjeci Groba. Ipak, u to da je Po već u mladosti ovu pesmu dobro poznavao možemo biti sigurni zahvaljujući anegdoti koju je zabeležio njegov cimer na akademiji Vest Point gospodin T. H. Gibson, čiji je kratki prikaz Poa prvi put objavljen u magazinu Harpers nju mantli iz novembra 1867:

Prvi razgovor koji sam sa Poom vodio pošto smo postali cimeri bio je karakterističan za njega. Jedan tom Kembelovih Poema je stajao na stolu, a on ga je prezrivo bacio u stranu uz grubu opasku: „Kembel je plagijator“, a zatim je ne sačekavši odgovor podigao knjigu i brzo okretao strane sve dok nije pronašao deo koji je tražio. „Evo“, kazao je, „ovo je stih koji je više citiran od bilo kog drugog njegovog odlomka: ’posete su bile i malobrojne i retke’, a u potpunosti ga je ukrao iz Blerovog Groba. Pokušavajući da tu krađu zamaskira – pokvario ga je. Bler je napisao: „posete su bile i kratke i retke.“11 Kembelovo ’malobrojne i retke’ je čista tautologija.“12

Oduševljenje Brajanta i Poa je slično onom engleskih beletrističara iz prve polovine devetnaestog veka. Ljudi potpuno različitih karaktera kao što su Tomas Kembel, Volter Sevidž Landor i Džon Kler zabeležili su koliko cene duh i, kako su to često nazivali, „šekspirovsku vitalnost“ Groba. Po je, međutim, koliko ja mogu da utvrdim, bio poslednji američki pisac koji je za sobom ostavio bilo kakvo pominjanje Groba.

U Americi, kao i u Britaniji, Grob je vrhunac popularnosti dostigao tokom dvadeset godina između 1780. i 1800. godine. U Filadelfiji su 1786. i 1787. objavljena dva izdanja, a godinu dana kasnije i jedno u Bostonu. Tokom poslednje decenije 18. veka pojavila su se još dva izdanja u Filadelfiji (1791. i 1793), jedno u Nju Džerziju (1797) i još jedno u Bostonu (1793).13 Dakle, u periodu od šest godina, od 1786. do 1793, samo u Filadelfiji su objavljena četiri izdanja Groba.

Međutim, interesovanje javnosti za Grob, različito od interesovanja pesnika kao što su Brajant i Po, izbledelo je na prelazu vekova. Turobni kalvinistički tenor Groba, uz insistiranje na neizbežnosti smrti i taštini svih zemaljskih težnji, više nije uspevao da komunicira sa sekularnim društvom čiji su se članovi okretali od puritanizma svojih očeva ka bliskijim i predusretljivijim verovanjima unitarista i metodista.

Tako tokom četrdesetih godina 19. veka nalazimo samo dva američka izdanja – oba štampana u Njujorku. Tokom pedesetih je Grob doživeo dva izdanja u Filadelfiji (1851. i 1857) i jedno u Njujorku 1858. godine. Po mojim saznanjima, samo je jedno izdanje štampano tokom decenije šezdesetih – u Filadelfiji. Čini se da je ovaj otisak poslednje izdanje Groba u Americi, a ono označava i njegov kraj u smislu „popularne“ pesme. 

Ovo dovodi do zaključka da je De Mar preterao tvrdeći da je Grob „neizmerno uticao“ na američku književnost. Ipak, činjenica je da je američka publika skoro neprekidno tražila izdanja Groba od 1753. pa sve do osamsto šezdesetih, i da su dva prvorazredna američka pisca bila pod jakim utiskom Blerovih snažnih redova. Početkom našeg veka veći kritičar od De Mara, Džordž Sejntsberi, primećuje da Grob poseduje „ne beznačajnu živost“ koja mu je, tvrdi on, „obezbedila reputaciju [...] koju on teško da može da izgubi ako se temeljno pročita.“14 Sejntsberijev sud potvrđuje popularnost Groba u Americi koja je trajala ceo vek. Osim u slučaju Tanatopsisa, Grob nije ostavio trajnijeg traga na američku poeziju, ali nema sumnje da je ovo delo bilo uobičajeno u bibliotekama obrazovanih Amerikanaca još daleko pre revolucije pa sve do početka Građanskog rata.

 

Univerzitet Laval, Kvebek

 


1 (Zalt–Bomel, 1928), str. 208.

2 O istorijskom kontekstu Groba i njegovoj kasnijoj reputaciji u Britaniji raspravljao sam u svom uvodu faksimilu prvog izdanja koji je objavilo Ogastan reprint sosajeti (Los Anđeles, 1973)

3 Mnogo je netačnih informacija o navodnoj trenutnoj popularnosti Groba; većina od njih potiče iz potpuno netačnih napomena Džordža Gilfilana koji je priredio Poetska dela Bitija, Blera i Falkonera (Edinburg, 1854). Šest godina je prošlo između prvog i drugog (1743) i trećeg (1749) izdanja Groba. To teško da može značiti „trenutnu“ popularnost.

4 Katalog knjiga, u vezi sa otkrićem i ranom istorijom Severne i Južne Amerike, koji čini deo biblioteke E. D. Čerča, 5 tomova, (Njujork, 1951), V, 2001.

5 Lusil M. Morš, Inventar američkih (štamparskih) otisaka, br. 9. Spisak otisaka u Nju Džerziju. 1784 –1800, (Baltimor, 1939), str. 107.

6 Od Kvebeka do Karoline 1785–86, prir. Luj B. Rajt i Marion Tinling (San Marino, Kalifornija, 1943), str. 213. Zahvaljujem se gospodinu Edvardu Ejrsu za ovu referencu.

7 Daglas K. Makmertri i Albert H. Alen, Inventar američkih štamparskih otisaka, br. 6. Spisak otisaka u Kentakiju. 1811–1820, (Lujvil, 1939)

8 U: Park Gudvin, Život Vilijama Kalena Brajanta, 2 toma, (Njujork, 1883), I, 37.

9 isto, (Njujork, 1964), str. 67–68.

10 Pisma Ralfa Valda Emersona, prir. Ralf L. Rask, 6 tomova, (Njujork, 1939), I, 24.

11 Citat nije baš tačan. Bler je napisao –

„... To posete behu i kratke i retke“

Bler je za ovaj stih i još nekoliko drugih stihova kao uzor imao Džona Norisa, čiji Rastanak (Zbirka izabranog, London, 1692) sadrži sledeće redove:

„Posete su bile i kratke i sjajne.“

12 Citirano prema: Hervi, Izrafel: Život i vreme Edgara Alana Poa, 2 toma, (Njujork, 1927), I, 283.

13 Ove podatke sam dobio iz Nacionalnog saveznog kataloga

14 Istorija engleske prozodije, 3 toma, (London, 1906–10), II, 492.