„Noćni komad o smrti“ (A Night-Piece on Death), objavljen 1721, smatra se prvim primerom ove vrste poezije i ispoljava glavne karakteristike pravca, osim što je neuobičajeno kratak, što nam je dalo mogućnost da prevod cele pesme objavimo na Gavranovom veb-sajtu, kako bi se čitaoci upoznali sa grobljanskom školom pesništva, ili se na nju podsetili. 

Ova pesma do sada nije bila prevedena na srpski jezik i ovo je prvi put da se objavljuje.

 

Tomas Parnel

Noćni komad o smrti 

 

Uz treperavu plavu sveću

Zalud da bdijem više neću,

Obuzet beskrajnim mislima 

O mudrima i učenima:

Od mudrosti im knjige beže

Ili najduži put beleže.

Tražiću bolji put, i poći

Da spoznam mudrost gde ću moći.

   Nebo je tamo modre boje,

Zlatne se sfere ne izbroje,

Dok kroz njih u srebrnoj rizi

Mlad mesec kô da nisko klizi.

Lahor zaboravlja da piri,

Dol’ bistro se jezero smiri,

Gde se još jednom iskričav sjaj

Spušta očima na domašaj.

Do zemlje što se desno diže

Kroz maglu pogled ni ne stiže,

Levo mesto sa grobovima,

Zid mu spran tihim valovima.

Ta kula vodi tvoj pogled plah

Kroz bledi noćne svetlosti dah.

Tuda turoban prođi i tih

Kraj dostojanstvenih humki svih;

Misli, dok mekim koracima

Stupaš nad drevnim mrtvacima,

„Bi vreme kad živeše, kô ti,

Biće kad ti ćeš počivati.“

   Humke vrbama omeđene

Što tlo boraju bezimene

Pred mišlju brzo otkrivaju

Gde Jad i Beda prebivaju.

   Glatki kamen što ime javi,

Oskudnu pomoć dleta Slavi

(Što pre no strune prijatelj drag

Može da stopa zbriše mu trag),

Za srednji sloj je smrtnika tih,

Slavoljubivih, svih neznanih.

   Grobnica što se uvis diže,

Mrtve pod lukovima niže,

Stub joj isklesan kamen nosi,

Anđele, epitafe, kosti,

Ona (bedni ostatak časti)  

Slavi važne, bogate krasi,

Što, dok na zemlji slavno žive,

nesvesni su slave ćudljive.

   Ha! Dok ja gledam, Luna vene,

Cveta zemlja, otkriva sene!

U pokrovima, trome, slabe,

kô utvare ka gore grabe,

Sa ozbiljnim krikom što preti,

„Misli, smrtniče, šta je mreti.“  

   Sad iz pogrebne tise crne,

Što kosturnicu rosom ogrne,

Čini se kao da čujem glas,

(Gavrani, ne grakćite načas,

Časovnici, prekinite zvon

Nad jezerom i ponoćnim tlom);

On odjek šuplje škripe nosi

Tako govoreći kroz kosti.

   „Kad svoju kosu predam na dar

Kakav sam samo Strahova car!

Za ljude sam na kraju što je,

Prave mi žalce, pa se boje.

Lude! Da niste hranili strah

Ne bi vam jeziv bio moj dah.

Smrt je tek put kojim se hoda

Kako bi se stiglo do Boga. 

Luka mira, stanje odmora

Od gneva uzburkanih mora.

   Čemu onda te crne stole,

Tužni čempres, zastave dole,

Crne tkanine preko vlati,

Kovčeg, mrtvačka kola, ati,

Perjanice što dok hodaju

Pognu glave, poštu odaju?

   Niti umrlo telo to zna,

Nit duša želi tugovanja.

Ko ljudi dugo u tamnici,

Uz tračak svetla u samici,

Što, kad prođu godine muke

Ka sjajnom suncu pruže ruke,

Takvu radost, pa još i veću,

Ćute duše kad na put kreću.

Na zemlji, u smrtnim telima,

Malo, a loših, dana ima;

Ali kad zbace lance svoje

spaze radosne perivoje,

Lupnu krilima i uzlete,

svetlost se dana s njima splete.“

(Pesmu u originalu možete da pročitate ovde)

„Noćni komad o smrti“ je objavljen posthumno, u zbirci koju je prikupio i izdao Aleksandar Poup, Parnelov prijatelj. Smatra se da je pesma nastala kao odgovor na preranu smrt pesnikove supruge Ane. Parnel je bio veoma pogođen tim događajem, međutim u pesmi nema ličnog izražavanja bola i žalosti, nema prolivanja suza, ni osećanja ličnog gubitka. Naprotiv, ton je krajnje nepristrasan, racionalan i odmeren; prikazana je scena groblja i tvrdnja da će posle smrti duša napustiti svoju zemaljsku tamnicu i pronaći „svetlost dana“. 

Na samom početku, lirski subjekt se okreće od naučene, primljene mudrosti („mudrih i učenih“) ka svom okruženju, čime prethodi romantičarskom okretanju prirodi, prirodnim procesima i ciklusima kao izvoru istine. Mesto radnje je groblje noću. Nebo je vedro, zvezde ne sijaju samo na nebu, već se i ogledaju u jezeru. Tako se uspostavlja simetrija između zemlje i neba, ovoga i onoga sveta, i podstiče um da se pozabavi uzvišenim mislima. Opisujući grobove tri društvena sloja, pesnik govori o ispraznosti zemaljske slave i bogatstva. Parnel u pesmu uvodi i Smrt lično, tj. njen glas, u aktivnoj ulozi razobličavanja imaginarnog straha od smrti koji ljudi sami sebi nameću. Smrt, „Strahova car“, govori kako je, naprotiv, smrt put u bolji život. Na kraju otkriva univerzalnu hrišćansku poruku da je smrt oslobođenje i izvor radosti, oličenu u rečima iz II poslanice Sv. Pavla Korinćanima: „Dobre smo volje jednako, jer znamo da putujemo u tijelu, daleko od Gospoda. [...] Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tijela, i ići ka Gospodu.“

Tomas Parnel je bio sin engleskog zemljoposednika koji je u Engleskom građanskom ratu aktivno podržavao Kromvela i koji se posle ponovnog uspostavljanja monarhije preselio u Irsku. Tako je Parnel rođen u Dablinu, 1679, studirao na koledžu Triniti i bio postavljen za sveštenika u parohiji Kloger. Međutim, mnogo vremena je provodio u Londonu, gde je učestvovao u radu Spektejtora, popularnih dnevnih novina, i družio se s piscima tog vremena: Džonatanom Sviftom, Aleksandrom Poupom, Džonom Gejem... sa kojima je osnovao Klub Skriblerus (Scriblerus Club). Članovi kluba su izmislili lik Martinusa Skriblerusa kom su pripisivali dela kojima su ostvarivali svoje satiričke ciljeve.

Oliver Goldsmit, Parnelov biograf i pisac poznatog sentimentalnog romana „Vekfildski sveštenik“, piše kako su članovi kluba uživali u međusobnom druženju, mnogo vremena provodili zajedno i često odlazili na izlete u prirodu, obično pešice. Kako Goldsmit navodi, obično je Svift bio meta njihovih šala i najčešće je on izvlačio deblji kraj. Jednom prilikom su se dogovorili da posete lorda B. na njegovom posedu na oko 12 milja od Londona. Svift, koji je bio dobar u pešačenju, ubrzo je ostale ostavio za sobom, sa namerom da stigne prvi i sebi ugrabi nabolji krevet, što mu je i inače bio običaj. Parnel je čvrsto odlučio da ga u tome spreči i na konju je, drugim putem, stigao na imanje lorda B. daleko pre njega. Pošto je lorda obavestio o Sviftovim namerama, odlučeno je da se on po svaku cenu zadrži van kuće. Smislili su kako to da izvedu. Svift nije preležao velike boginje i strašno se plašio da će se zaraziti. Stoga, čim su ga ugledali kako se približava kući, poslali su jednog od lordovih slugu da ga obavesti kako u porodici vlada epidemija velikih boginja, ali da može da se posluži poljskim krevetom u letnjikovcu u dnu vrta. Razočarani Svift je morao da se tamo povuče i pojede hladnu večeru koju su mu doneli, dok se ostatak družine gostio u lordovoj kući. Na kraju su se ipak smilovali na njega i, pošto je obećao da nikada više neće tražiti najbolji krevet, dozvolili mu da im se pridruži, piše Goldsmit.

Međutim, članovi kluba se nisu samo zabavljali, već su jedan drugome davali dela na čitanje i ispravke. Parnel je Geju i finansijski pomagao u objavljivanju nekih dela, a Poupu je pomagao u prevođenju Homera i napisao Homerov životopis kao uvod u Poupov prevod. Poup je njegovu pomoć visoko cenio, što se vidi i iz njegovih pisama koja Goldsmit citira u biografiji:

„Što se mene tiče, revnosno se molim da nam se što pre vratite. Znate koliko ste mi potrebni i da, makoliko vaši poslovi zavisili od nekog drugog, moj posao zavisi isključivo od vas. [...] Ukratko, dođite odmah, ili mi dajte dobre razloge za odlaganje, ali za dan-dva, sledećom poštom. Ako budem mislio da su opravdani, doći ću ja kod vas, mada znate koliko je sada moje vreme dragoceno – nikad do sada nisam ovoliko zarađivao. Ali vi na to možda nećete biti osetljivi, vi koji poklanjate svoj rad. Vi ste velikodušan pisac, ja plaćeno piskaralo, vi ste Grk, odgojen na univerzitetu, ja siroti samouki Englez, vi prečasni pastor, ja vragolan, ukratko, vi ste dr Parnel [...] a ja vaš srdačni prijatelj koji vam mnogo duguje i odani, A. Poup“

Goldsmit navodi kako je Parnel bio veoma rado priman ne samo među svojim prijateljima, već u svakom društvu: „Parnel je, po onome što sam uspeo da saznam od svog oca i strica koji su ga poznavali, bio najsposobniji čovek na svetu da usreći one s kojima se družio, a najmanje sposoban da to isto obezbedi za sebe. [...] Uvek je bio ili veoma uzbuđen ili depresivan, i ceo život je proveo ili u patnji ili u ushićenju. No bura tih strasti povređivala je samo njega samoga, a nikada one oko njega. Poznavao je apsurdnost svog karaktera i vrlo uspešno je uveseljavao svoju okolinu, podjednako kada bi ga obuzeo jad kao i u trenucima radosti.“

Posle smrti supruge zapao je u jedno od tih stanja depresije i odao se piću. Neki izvori kažu i da je razlog za to bio i što su mu sa smrću kraljice Ane propali izgledi da dobije parohiju u Londonu, što je silno želeo. Kako god bilo, ubrzo je umro, u Česteru, pri povratku u Irsku, i sahranjen je na tamošnjem groblju „bez spomenika koji bi obeležio mesto pogreba“, kako kaže Goldsmit. Imao je trideset devet godina.

 

Literatura:

The Poetical Works of Thomas Parnell: With a Memoir [by Oliver Goldsmith], Little, Brown and company, Boston, 1865.

Gothic documents: A sourcebook 1700-1820, E. J. Clery and Robert Miles, Manchester University Press, 2000.

Graveyard Poetry: Religion, Aesthetics and the Mid-Eighteenth-Century Poetic Condition, Dr Eric Parisot, Ashgate Publishing, Ltd, 2013.

The Graveyard School of Poets, thesis, James Orton Huff, A. B. University of Illinois, 1911.