Nauči tu pesmicu!

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Jedne kasne večeri proletos, Džastin Snajder, zamenik dekana na Univerzitetu Kolumbija, vozio se metroom na gornjem Menhetnu, kad je voz naišao na zastoj. Nakon petnaestak minuta, uz vrlo malo informacija o zadržavanju i bez telefonske mreže, svi putnici su postajali uznemireni. Odjednom mu je sinula ideja. „Upitao sam susede u vozu da li žele da čuju malo Šekspira, i niko se nije bunio“, rekao mi je g. Snajder.

On je još pre 15 godina naučio naizust monolog „Biti il’ ne biti“ iz Hamleta, kako bi prekratio sebi vreme tokom jednog biciklističkog putovanja. „Bio sam stvarno nervozan jer nikada ranije nisam nastupao javno“, rekao je. Iako je iznurena publika oklevala sa aplauzom kad je završio – mada su aplaudirali kada se voz ponovo pokrenuo – g. Snajder je bio zadovoljan jer nije bio zaboravio nijedan stih.

Solilokvijum je bio fiksiran u strukturi njegovog mozga, spreman da posluži u trenutku dosade ili strepnje u vozu zaglavljenom pod zemljom. To što je g. Snajder tokom svoje karijere tako često tražio od studenata da uče poeziju napamet nije nikakva slučajnost.

Ljudi su poeziju učili napamet i recitovali je još od antičkog doba. Jedini način da se pesma sačuva pre nastanka pisma bilo je učenje napamet. Još zadugo nakon što su pergamenti i knjige počeli da dopunjuju funkciju našeg mozga, dvorski pesnici, sveštenici i lutajući bardovi recitovali su poeziju da bi zabavljali ljude i povezali se sa božanskim. Za neke je pesma naučena naizust mogla da bude slamka spasa za koju bi se hvatali u borbi sa prejakim osećanjima, ili sredstvo za očuvanje zdravog razuma pred surovostima tamnice i rata.

Međutim, učenje poezije napamet postalo je veoma neatraktivna, zastarela praksa, koju veliki broj nastavnika i roditelja – učenike da i ne pominjemo – smatra dosadnom, besmislenom i jednostavno preteškom za savremenu nastavu. Uostalom, ko još uči napamet kad pomoću pametnog telefona možemo istog trena da imamo pred sobom gotovo svaku objavljenu pesmu na svetu?

A u stvari, učenje književnih tekstova napamet – naročito poezije – samo je dobilo na vrednosti. Svi se mi borimo sa sve manjim rasponom pažnje i javnim prostorom koji se pretvara u literarnu pustoš, lišenu sofisticiranog jezika ili izraza empatije koji nadilaze ograničeni Fejsbuk prostor svakog pojedinca.

Možda je za učenike i studente, koji kao da imaju sve manje i manje strpljenja za zadatke koji podrazumevaju čitanje nešto dužeg štiva, baš sada trenutak da se vrate učenju poezije napamet. Hajde da iskoristimo njihov sluh za lažni slobodni stih Tvitera i SMS poruka i pružimo im prave reči kojima će moći da izraze sebe i svet koji ih okružuje.

Roditelji su vekovima podsticali decu da uče napamet omiljene tekstove kao što su Sveto pismo, dečje pesmice i uspavanke i stihovi klasika. Posle Građanskog rata, uz porast broja javnih škola i udžbenika sa antologijama poezije, učenje stihova napamet je postalo obavezan element osnovnog i srednjeg školovanja u Americi.

U knjizi „Otkucaji srca: svakodnevni život i pesma naučena naizust“ (Heart Beats: Everyday Life and the Memorized Poem, Princeton UP, 2012) Ketrin Robson, profesor engleskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Njujorku, objašnjava da je recitovanje poezije predstavljalo besplatnu vežbu koja je pomagala čak i nastavnicima bez iskustva, u školama sa veoma ograničenim sredstvima, da podučavaju retoričkim veštinama i gaje moralna načela. Priručnik iz 1902. pod naslovom „Podučavanje engleskog“  beleži da recitovanjem poezije „um stiče neprocenjivo bogatstvo u vidu najfinijih misli i osećanja koje je čovečanstvo ikad izrazilo“.

Predavači i izdavači udžbenika viktorijanskog doba birali su tmurne pesme koje su predstavljale obrazac viktorijanskih vrlina: pobožnosti, plemenite žrtve i hrabrog prihvatanja smrtnosti. Jedna od najpoznatijih pesama koja se u 19. veku učila u gotovo svim učionicama bila je „Elegija napisana na seoskom groblju“ Tomasa Greja (Elegy Written in a Country Churchyard), podugačka meditativna poema o smrti: „Steg sa grbom dični i moći gromak glas,/lepota i novac što pruže za doba,/isto tako čeka svoj neizbežni čas./Slave svaka staza vodi tek do groba“.

Tokom 1920-ih, „primerenost“ takve poezije u odnosu na život učenika sve se više preispitivala među predavačima. Učenje poezije napamet se polako zapostavljalo u korist metoda podučavanja koji su naglasak stavljali na izražavanje sopstvene ličnosti, mada je taj običaj ostao popularan i do 1960, a još istrajava u nastavi nekih stranih jezika (da bih položila kurs iz ruskog jezika na koledžu, morala sam da naučim delove Puškinove poezije).

Istina je da učenje i recitovanje poezije može da bude vrlo ekspresivno. Pritom ne moramo da se vratimo na sužene viktorijanske pojmove kanona da bismo ponovo shvatili poeziju kao jedno od najjeftinijih, najtrajnijih sredstava za moralno i emotivno obrazovanje – bilo da se odlučite za Vergilija, Lija Baja, Rumija ili Gvendolin Bruks (a idealno bi bilo sve četvoro).

Kako mi pamćenje i recitovanje tuđih reči pomaže da se izrazim? Postavila sam ovo pitanje osamnaestogodišnjoj Samari Hagins, pobednici nacionalnog takmičenja Poezija naglas (Poetry Out Loud) za 2017. na kom učenici srednjih škola recituju pesme pred žirijem. Ona je nastupila sa pesmom „Roman“ avangardnog francuskog pesnika iz 19. veka Artura Remboa – autora koji, na prvi pogled, nema mnogo čega zajedničkog sa Samarom Hagins, tinejdžerkom iz okoline Atlante.

Međutim, svaka dobra pesma se obraća nekom esencijalnom delu ljudskog iskustva. „Rembo je napisao tu pesmu kad je bio mlad, i govorio je o ljubavi. Zato sam se povezala sa njim“, rekla je Samara Hagins. (Njegovi stihovi glase: „… na usne, kroz bunilo, san/kao sitna buba poljubac ti sleće“).

„Recitovanje pesme može da vam pomogne da izrazite nešto što pokušavate da kažete“, rekla mi je ona. „Kao kad treba da se pomolim za nešto: pogledaću u molitvenik, i te reči će me pokrenuti“. Samara Hagins je odrasla u porodici koja pripada episkopalnoj crkvi, ali čak i oni koji su sasvim sekularno orijentisani pokatkad moraju da pozajme reči za molitvu, ublažavanje bola i zahvaljivanje.

Suzan Vajs Bauer, spisateljica čiji se popularni nastavni planovi za kućno školovanje zasnivaju na klasičnim i srednjovekovnim modelima i stavljaju akcenat na pamćenje, rekla mi je da „ne možete da izrazite svoju neiskazanu čežnju ka svetu, koji i nije baš onakav kakav ste zamišljali da će biti, dok ne naučite napamet tri ili četiri pesme da vam daju reči kojima ćete početi“. Ona je sa osam godina naučila poemu Vilijama Vordsvorta „Oda: nagoveštaj besmrtnosti iz sećanja na rano detinjstvo“. „Sa svakom novom decenijom, kako starim, razumem još ponešto od onoga šta je on mislio pod tim osećajem gubitka čudesnog“, rekla je.

Razumevanje dobre pesme nije lako, ali to je samo razlog više da se nauči napamet. Zatražite od studenata da napišu referat o Vordsvortu, i čim ga predaju, tekst pesme će prepustiti zaboravu. Ali ako nauče napamet njegov lament, godinama od sada – recimo dok budu čistili čokoladom umrljano lice svog deteta posle rođendanske torte – možda će iznenada uvideti njegovu nostalgiju za „draži i slobodom, jednostavnim načelima detinjstva“ i gorko-slatku istinu da „naše godine burne tek su tren u biću večne tišine“.

Da li je teško naučiti pesmu napamet? Naravno. Ali to je najvećim delom pitanje marljive vežbe, a do uspeha se stiže na različite načine. Imate teškoća sa odštampanom stranicom? Veb-sajt Poetry Foundation će vam recitovati pesme iznova i iznova, a Jutjub vrvi od neustrašivih glasova koji svoje recitale dele na internetu. Zastrašuje vas pomisao da spontano ustanete i počnete da govorite? Možda će vas napamet naučen tekst ohrabriti – baš kao Samaru Hagins, pobednicu takmičenja Poezija naglas. „To je bio deo mene za koji nisam znala da postoji“, rekla je Samara.

Poenta je delimično u samom izazovu. Kada je Džejson Džouns u okviru pregleda britanske književnosti na Državnom univerzitetu Centralni Konektikat rekao studentima da će morati da nauče tri pesme od po najmanje 20 stihova, bio je pripremljen na gunđanje i uzvike ogorčenja. „Hteo sam malo da uzdrmam taj uzajamni ’pakt o nenapadanju’ između nastavnika i studenata, onaj koji poručuje ‘Dokle god ne očekuješ od nas više od nekoliko pisanih radova i položenih ispita sredinom i krajem semestra, radićemo šta želiš i svi ćemo zajedno prebroditi ovo’“, rekao mi je. „Zanimalo me je nešto što će naterati studente da ostvare bliži kontakt sa materijalom na predavanjima.“

G. Džouns kaže da su ga kolege zadirkivale kako će pred njegovim vratima u redovima stajati studenti koji tiho jecaju ili izgledaju kao da će svakog časa povratiti. „Gledao bih u primerak pesme da bih mogao da im sufliram, ili bih se okrenuo i gledao na drugu stranu ako bi tako želeli.“ Kako kaže, na kraju se „njihovi najgori strahovi obično ne bi ostvarili“.

On nije pokušavao da pridobije studente argumentima dubokog spiritualnog iskustva ili vežbanja za javni nastup. Učenje pesme napamet je dragoceno i kao vežba tehnike pažljivog čitanja (close reading)1, i predstavlja priliku da se proučava kako nam radi mozak. „Kada učite napamet, počinjete da primećujete šta je ono što primećujete, svoj način držanja pažnje, svoje navike pri čitanju“, rekao je g. Džouns, koji je sada direktor tehnologije nastave na koledžu Triniti u Hartfordu.

Takvo je bilo i moje iskustvo. Uglavnom sam veoma loš čitalac poezije. Nestrpljiva sam, više volim direktnu prozu koja mi sama otkriva svoje značenje. Ali ovog leta sam počela da posvećujem desetak minuta dnevno učenju nekih pesama – jednog Šekspirovog soneta, nekih delova iz poezije Džerarda Menlija Hopkinsa, nešto Longfeloua.

Svaki put kad bih promrmljala istu strofu, malo bih više razmislila o svakoj reči. Poigravala bih se zvukom i naglašavanjem. „Poezija mora više puta da se prežvaće da bismo počeli da shvatamo šta u stvari predstavlja“, rekao mi je Džastin Snajder, šekspirolog iz metroa.

Povremeno bih dobila i iskricu utehe. U smiraj dana u kom mi je poslednji spisateljski poduhvat delovao potpuno besmisleno, imala sam groznicu i zatekla sam sebe kako klečim na kuhinjskom podu u 9 uveče, pokušavajući da ivicom kašike sastružem skamenjene ostatke ovsenog doručka mog mališana. Bila sam spremna da „dosađujem nebu kom duša zalud vapaje toči“ (prevod dr Jelisaveta Milojević). Šekspir prosto pogađa u centar.

Vreme je da ponovo pokažemo da nam je stalo do rečī, i da obnovimo vezu sa ljudskom civilizacijom koja je toliko veća i šira od našeg fida na Tviteru. Osnujte sa prijateljima književni klub i pronađite nešto za sebe u knjizi Džona Holandera „Posvećenost pamćenju: 100 najboljih pesama za učenje napamet“ (Committed to Memory: 100 Best Poems to Memorize). Nabavite knjigu Kerolajn Kenedi „Pesme za učenje napamet“ (Poems to Learn by Heart) i čitajte je sa decom.

Naučite neku pesmu. Pronađite srodne duše u daljinama vekova da biste mogli – kao što je savetovao Visten Hju Oden – „sastavljen ko oni/od Erosa i praha,/i jednakim mučen/prezirom i jadom/da plam potvrde dam“.

Autor:  Moli Vorten

1 Postupak analize književnog teksta u književnoj kritici koji se fokusira na sam tekst: jezičke osobenosti iskaza, informacije koje pruža, značenje izrečenog, figure itd. Sav vanknjiževni sadržaj (istorijski kontekst, podaci o autoru, recepcija i sl.) zanemaruje se ili makar postavlja u drugi plan, dok se razumevanje i tumačenje dela zasniva samo na pažljivom proučavanju jezičke građe.

Jedne kasne večeri proletos, Džastin Snajder, zamenik dekana na Univerzitetu Kolumbija, vozio se metroom na gornjem Menhetnu, kad je voz naišao na zastoj. Nakon petnaestak minuta, uz vrlo malo informacija o zadržavanju i bez telefonske mreže, svi putnici su postajali uznemireni. Odjednom mu je sinula ideja. „Upitao sam susede u vozu da li žele da čuju malo Šekspira, i niko se nije bunio“, rekao mi je g. Snajder.